Čekala sam neku posebnu priliku da pišem o ovoj vrlo posebnoj knjizi. I dočekala sam: danas je Međunarodni dan porodice – neka nam je srećan!
Na ovaj dan želela bih da pričam o porodici, i to o onim članovima porodice o kojima danas, u 21. veku skoro da i ne razmišljamo kao članovima porodice. Kako se desilo da smo bake i deke prosto prebacili u folder: rođaci?! Da li smo mi sami naše roditelje, bake i deke naše dece, sveli na „baka servis“ i penziju? Dođite u petak po Coku, pa nek spava kod vas, a ponesite i ček od penzije da dignem kredit za nov televizor.
Kako brinemo za njih? Kako razgovaramo s njima? Razmišljamo li o njima uopšte, o njihovim željama i potrebama? Šta bismo pomislili ako bi nam naši roditelji rekli: „Žao mi je, ćero, ovaj put ne mogu da ti pomognem da kupiš televizor, mama i ja idemo u Veneciju na produženi vikend“? Ili ako bi nam rekli: „Izvini molim te, ali Coka može da dođe sledećeg petka, ovaj put sam se već dogovorila sa Slavicom, Jelicom i Dragicom da umesimo kolače i čitamo Jesenjina“? Ha!
Naravno, sigurna sam da ima i onih baka i deka koji i te kako umeju da vode računa o svojim potrebama, ali i onih koji još rade, za bedne plate, pa nemaju ni vremena ni novca da nam stave na raspolaganje. Ali hajde da pričamo o većini, o onim divnim bakama i dekama koji su svuda oko nas, koji možda i nisu baš naša baka ili baš naš deka, već neka komšinica u zgradi, neki čiča kojeg redovno viđamo u prodavnici, ili na klupi u parku, ili prosto znamo da tu negde živi sam i star.
U literaturi za decu bake i deke zauzimaju važno mesto. Ako se setimo Ćopićevog đeda, shvatićemo da Ćopića kao pisca možda ne bi ni bilo da nije bilo te izuzetno važne ličnosti u njegovom životu. Danas se živi drugačije i bake i deke zauzimaju drugačije mesto u našem životu, ali ne manje bitno. Bar bi bilo lepo kad bi tako bilo. Zamislite detinjstvo bez bake ili deke? Zar to nije strašno?!
Ima jedna knjižica za decu, zove se „Konrad i Kornelija“, koja nam može pomoći da zavirimo u unutrašnji svet tih ljudi koje smatramo prosto starima, odnosno onima čije je vreme prošlo.
Kornelija je jedna baka koja živi u gradu i još uvek radi. Njen posao je da piše kazne za pogrešno parkiranje. Ljudi znaju da budu neprijatni kad im napišete kaznu za parkiranje. Zato je tu Bendžamin, Kornelijin izmišljeni prijatelj još iz detinjstva, koji zna da se nosi sa nevaspitanim grubijanima.
Konrad živi van grada, u kući na obali mora, pored šume. Ima psa Herkulesa i voli da sa njim šeta po šumi ili peca losose.
Ali, jednog dana Konrad se okliznuo i povredio se, pa je morao da se preseli u jedan „veoma praktičan stan“ u gradu.
Kako su se sreli Konrad i Kornelija, kako su počeli da prijateljuju, i kako je na to reagovao Bendžamin, pročitaćete u prelepo ilustrovanoj knjizi „Konrad i Kornelija“. Priču je napisala Katarina fon Naumers Ekman iz Finske, magistar filozofije i nordijske književnosti. Za ovaj kratki ilustrovani roman „o modernim ljudima u savremenom svetu koji čeznu za bliskošću“ nominovan je za nagradu Finlandija Junior.
Dobro, jeste da je ovaj roman o starim ljudima u Finskoj, ali ne zaboravite – širina duha ne zavisi od geografske širine. Znate li da naši stariji sugrađani pokušavaju da naprave kooperative za zajedničko stanovanje? Znate li da se oni angažuju oko dece sa smetnjama u razvoju, oko zdrave i čiste okoline za sve nas? Znate šta sve oni mogu da urade za društvo u celini? A kako se mi odnosimo prema njima?
Volimo i brinimo za naše starije sugrađane. U njima se spojilo i životno i profesionalno iskustvo, i sloboda i želja za životom. Oni bi mogli toliko toga da nam daju samo kada bismo mi bili u stanju da to primimo. Živeli!