Sjajna knjiga norveške autorke Helene Uri bavi se temom koju najviše volim i zato sam njome otvorila i prvu Radionicu Čitaonicu koju sam radila sa mlađim osnovcima. Mogu vam reći da su na moje veeeeeeeliko zadovoljstvo reagovali kako se samo poželeti može: totalna interakcija, sat vremena dijaloga, mnogo pitanja, mnogo filozofiranja, sjajna zapažanja! Baš sam bila srećna i ponosna na klince jer su pokazali da ako im fino zagolicaš vijuge, da će reagovati, učestvovati i najposle – ČITATI!
Da li je proučavanje jezika nauka?
Ili je nauka samo sa epruvetama…
Opsednuta sam razgovorima o jeziku sa decom. Mislim da su previše okrenuti prirodnim naukama kao „pravoj nauci“ i da im se na taj način u startu sužava polje interesovanja. Jezik shvatamo (ako uopšte o njemu ikada razmišljamo) samo kao alat za komunikaciju i eventualno saznavanje novih stvari. Ne istražujemo jezik kao takav. Bar ne kad smo mali osnovci. Istražujemo i učimo srpski jezik, kao jedan konkretan, pa još i naš maternji jezik. Učimo engleski, nemački, francuski, ruski… kao strani jezik.
Ipak, ne razmišljamo mnogo o tome šta je to u stvari jezik, kakva je to „stvar“, ne razmišljamo o tome kako smo naučili naš maternji jezik, niti o tome kako (tako dugo i naporno) učimo strani jezik. Ne razmišljamo o tome šta se dešava u mozgu dece koja istovremeno usvajaju dva ili čak tri jezika odjednom. Možda smo primetili da se u mnogim jezicima „mama“ kaže isto ili slično. Jezik shvatamo kao nešto prirodno, kao nešto što se samo od sebe dešava, nešto oko čega se niko nije preterano potrudio, a opet ga je svako naučio. Osim ako ne postoji neki problem. Onda uključujemo psihologe i logopede, pratimo njihova uputstva, vežbamo sa decom, ali to je sad druga priča.
A šta je to jezik?
I dalje se retko ko udubljuje u samu suštinu jezika. A o tome se može razmišljati i razgovarati na vrlo ranom uzrastu, recimo već u mlađim razredima osnovne škole. Divna je stvar imati vodiča u toj avanturi i baš tu uskače knjiga Helene Uri „Jezik, jezik, e pa šta je…“. Čak je i meni, kao profesoru srpskog jezika, književnosti i opšte lingvistike, bilo teško da nađem ugao iz kojeg bih prišla ovoj tematici. A toliko sam želela da svojoj deci otvorilm vrata u taj zaista čudesni svet koji bih volela da sa njima podelim. Zato mi je otkriće ove knjige bilo vrlo značajno i stvarno sam se obradovala kad sam shvatila da tako nešto postoji (+fenomenalne ilustracije! Bravo za tim Kreativnog centra!).
*sve islutracije u ovom tekstu su iz knjige „Jezik, jezik, e pa šta je…“, Helene Uri, Kreativni centar, Beograd, 2008.
Razgovor o jeziku – zašto je važan?
E sad, zašto je meni toliko stalo da sa decom pričam o jeziku? Zašto mislim da je to VAŽNO? Jer su jezik i mišljenje povezani. Jedno na drugo utiče. Jedno drugo oblikuje. Jezik oblikuje našu sliku sveta, kako vidimo stvari, kako ih razumemo. On je i ogledalo kulture u kojoj živimo. Znate one probleme s prevođenjem? Ne može da se prevodi bukvalno. Kroz prevod, ili učenje drugog jezika ti počinješ da uviđaš kako tvoj jezik funkcioniše, šta je u tvojoj kulturi, u tvom društvu važno.
Tetka, ujna, stric, pašenog, šurnjaja…
Nije slučajno što neki jezici (=neki narodi koji se tim jezikom služe) imaju naziv za svaki rodbinski odnos (tetka, ujna, stric, pašenog, šurnjaja…), a neki ne (uncle, aunt). To nam nešto govori i o nama, i o njima. Nije slučajno što postoji kapetan, a što je kapetanica njegova žena, a ne žena koja zapoveda brodom. Postoji razlog zašto kažemo da na svetu postoji oko 6.000 jezika. S naglaskom na „oko“. To pokreće pitanja i razmišljanja na toliko tema da nam je malo jedan život da o svemu tome prodiskutujemo. Ali to pokreće pitanja koja se odnose na ljude, na njihove zajednice, na društva u kojima živimo, pitanja koja pitaju zašto je ovaj svet ovakav i da li može da bude drugačiji. Da li može da bude bolji?
Šta je jezik? Šta je Mars?
Želim da moja deca o tome razmišljaju. I želim da im dam alat kojim će moći da o tome misle. Ne može se misliti o odlasku na Mars bez znanja o tome da Mars postoji. Mora se, dakle, učiti neka fizika, neka astrofizika, matematika, neki dizajn svemirskih letelica, neki… šta ja znam šta! Eto dokle ja mogu misliti o odlasku na Mars. Tako isto i sa društvom i svetom u kome živimo. Poznavanje fenomena jezika i načina po kojima on funkcioniše, šta je sve u njemu skriveno, koja znanja, koji uglovi gledanja, pomažu nam da mislimo našu realnost, da o njoj sudimo i da unapređujemo ovaj svet i naše međuljudske odnose. Pomažu nam da rastemo, da napredujemo i kao pojedinci i kao društva. Ova knjiga je idealan prvi korak na tom putu.
Zamislite, roditelji dragi, zamislite…
Zamislite šta ćete sve otkriti o svom, recimo, trinaestogodišnjem detetu ako ga podstaknete na razgovor o ovakvim temama. Kroz detetov način razmišljanja shvatićete kako ono vidi svet, ljude, svoje okruženje, svoje prijatelje, svoje simpatije, koje vrednosti smatra važnim, gde su strahovi, gde su rupe, o čemu pojma nema. I to na način da možda ni samo nije svesno šta je sve o sebi samom otkrilo. I sebi, ali mnogo više vama kao roditelju.
Roditelji, knjige su naši prijatelji! Oni su prozor u unutrašnji svet naše dece, u onaj svet koji s godinama postaje zatvoren za nas. Važno je pustiti malo vazduha u taj odnos. Srećno nam bilo!
Napisala: Valerija Majus Marinković